|
|
| Srpska dobrovoljačka garda u Bosni |
"Tigrovi" na svim frontovima
Željko Ražnatović Arkan nije baš često reagovao na novinske napise o njemu i njegovoj gardi. Jednostavno, nije imao ni vremena da odgovori na sve optužbe koje su lansirane uglavnom na stranicama zapadnoevropskih i američkih listova. Kada je stizao, on je i komentarisao.
- Tako mogu da pričaju samo oni koji nikada nisu bili na frontu - rekao je u oktobru 1994. godine. - Znam čak i za priču da smo izneli šlepere zlata iz Borova naselja i okolnih sela. Na te priče mogu samo da kažem: jedino ratno profiterstvo su nam izgubljene oči, noge, ruke i položeni životi.
Zapadni mediji su se tokom oružanih sukoba na području prethodne Jugoslavije prosto utrkivali ko će izneti više navodnih dokaza o zločinima Srpske dobrovoljačke garde. Primera radi, tvrdili su da iza Arkana i njegovih "tigrova" stoji Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije, konkretno, specijalna brigada MUP-a na čijem čelu je bio Radovan Stojičić Badža, kasnije ubijen u atentatu u Beogradu.
Tiražni zapadnoevropski listovi pratili su kretanje Arkanove garde. Opisujući njen odlazak iz zapadne Slavonije u Semberiju, govorili su o leševima i strahu koji ostaje iza SDG. Dokaze za to nisu iznosili.
Bijeljina...
Kada je reč o Bijeljini, može se reći da su pre početka sukoba u ovom gradu Arkana i sami Srbi dočekali sa priličnom rezervom. Željka Ražnatovića je u centru grada dočekao Ljubiša Savić zvani Mauzer. Arkan i Mauzer su sa svojim ljudima veoma brzo uspeli da preuzmu potpunu kontrolu nad celom oblašću.
Trećeg dana posle osvajanja Bijeljine, pišu hroničari, Arkan je upravljanje gradom prepustio lokalnim rukovodiocima Srpske demokratske stranke. Postao je junak Semberije, a očevici događaja su ispričali da je Ražnatović pozvao sve muslimane koji nemaju veze sa ozloglašenom "handžar divizijom" da se sklone u svoje kuće. Posle toga "tigrovi" su, kako se prepričava, uništili snajperska gnezda, pohapsili islamske ekstremiste, zaveli red u gradu i dozvolili predstavnicima Srba i muslimana da se dogovore kako će dalje živeti.
Ostaće zabeleženo da je Željko Ražnatović naredio da se sputaju i razoružaju čak i ekstremni Srbi koji su tokom krize u Bijeljini pretili da će se razračunati sa muslimanima i da će im se osvetiti za zlodela koja su im pričinjena za vreme Drugog svetskog rata. Muslimanka Emina Salihović iz sela Gvozdenovići pričala je:
- Meni i mojoj kćeri su Arkanovi ljudi udelili pomoć. Zanoćili su na spratu naše kuće i ujutru ništa nije falilo. Zato smo ga pozvali na pitu i baklave na naš praznik Bajram.
U svakom slučaju žitelji bijeljinskog kraja još pamte obračune Arkanović "tigrova" i Mauzerovih "pantera" sa pripadnicima "handžar divizije".
- Mi smo u Bijeljinu došli na poziv Teritorijalne odbrane, SDS-a i srpskog naroda - govorio je kasnije Arkan. - Na svim strateškim mestima bili su snajperisti, ustaše i albanski ekstremisti. Grad je bio kao tvrđava. Morali smo da čistimo deo po deo.
Tih nedelja i meseci Srpska dobrovoljačka garda se suočila i sa prvim negativnim posledicama svog angažovanja. Crni bilans posle svih dotadašnjih sukoba glasio je: 21 mrtav i 66 ranjenih boraca. Svi poginuli gardisti sahranjeni su uz vojničke počasti, a o ranjenicama je vođena posebna briga.
Banjaluka...
U leto 1995. godine, posle pada zapadnog dela Republike Srpske Krajine, Srpskja dobrovoljačka garda se uključila u oružane sukobe koji su se događali u zapadnim delovima Republike Srpske, naročito na području Ključa i Sanskog Mosta. Arkanovim "tigrovima" su se tada pridružili i mnogi izbegli i prisilno mobilisani Krajišnici. Valjalo je stati na put zahuktaloj i od Zapada podržanoj vojnoj mašineriji muslimansko-hrvatske vojske.
U ruke neprijatelju su pali Ključ, Mrkonjić-Grad i Sanski Most. Ali, najgore kao da je tek sledilo. Banjaluka! Vojnoobaveštajni podaci nedvosmisleno su govorili da je sudbina ovog grada potpuno neizvesna i da je, štaviše, veoma moguće da ga Srbi izgube. To su znali i Arkanovi "tigrovi". O tim sudbonosnim danima Borislav Pelević, Arkanov kum, kasnije je ovako govorio:
- Cele noći, po velikoj kiši, vozeći se u džipu, vraćali smo vojnike i tenkove koji su bežali sa prve linije fronta, iz pravca Manjače i Prijedora, kako bismo sprečili da Hrvati slobodno uđu u Banjaluku. Znali smo kada bi samo jedan autobus vojnika ili jedan tenk u povlačenju ušao u grad i kada bi to ljudi videli, Banjaluka bi, već spakovana, krenula u egzodus.
Hroničari su zabeležili i da su Arkanovi "tigrovi", u vreme najžešćih bitaka i posle pada Sanskog Mosta, prvi put primenili vojničku kaznu poznatu pod imenom "panj srama", odnosno dvadeset pet udaraca po goloj zadnjici za svakoga ko prekrši vojničku disciplinu. Znali su, takođe, da do glave ošišaju sve one koji bi samovoljno napustili liniju odbrane.
Na sreću, Banjaluka nije pala u ruke neprijatelju. Posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma Ražnatović je raspustio Srpsku dobrovoljačku gardu. Tada je rekao da će "tigrovi" biti aktivirani kada za to bude potrebe, pomenuvši odbranu srpstva na Kosovu i Metohiji. Međutim, koliko je poznato, SDG nije aktivno učestvovala u sukobima u južnoj srpskoj pokrajini.
Politika
|
|
| Komentari |
|
Nema upisanih komentara.
|
|
| Upiši Komentar |
|
Moraš se logovati da upišeš komentar.
|
|
| Ocjene |
|
Ocjenjivanje je dopušteno samo članovima.
Registruj se ili se loguj da bi mogao[la] ocijenjivati.
Nema ocjena.
|
|
|
Kolumna
